Koncepti modernog obrazovanja

Piše: Rada Tadić

Svedoci smo sveobuhvatnih i brzih promena u društvu, a samim tim i na području obrazovanja i tržištu rada. Predhodne industrijske revolucije su se dogodile jer su ljudi spoznali da parna mašina i električna enrgija mogu da doprinesu napretku proizvodnje, povećanju profita i sveopštem boljem stanju u društvu. Zatim je stigla treća industrijska revolucija, doba tehnologije i novih izvora energije. Danas stojimo na pragu četvrte industrijske revolucije, živimo uz nano tehnologiju, pametne zgrade i uređaje, dronove, virtuelnu i proširenu stvarnost, a mobilni telefoni koje danas koristimo su bolji nego najbolji kompjuteri korišćeni pre trideset godina.

Zato je važno da svakodnevno preispitujemo ulogu obrazovanja u kontekstu navedenih promena. Naš trenutni obrazovni sistem, koji od nedavno kreće sa reformama, je utemeljen pre vise od 350 godina, a potom je prilagođen potrebama industrijske revolucije pre vise od 150 godina. Ekonomija i tržište rada su se od tada dosta transformisali dok je obrazovni sistem ostao isti. Industrije koje danas postoje i zanimanja koja se traže nisu postojala pre pet ili deset godina. Uz napredak tehnologije paradoks je što raste nezaposlenost, neki istraživači jedan od uzroka vide i u obrazovnim sistemima koji zahtevaju od učenika reprodukciju, a tržište i svet rada zahteva inovatore i kreativce. Prisutna je tranzicija sa obrazovnog sistema i škola u kojima se serviraju gotova znanja na obrazovni sistem koji će školovati i pripremati učenike  za rad u doba 4.0 revolucije.

Postoji nekoliko ključnih pitanja koje je potrebno postaviti kako bi smo uhvatili korak sa promenama koje nosi 4.0 revolucija:

Kako će izgledati budućnost posla i zanimanja?

U kojim domenima će ljudi biti nezamenljivi, a gde će automatizacija biti prednost?

Kako će izgledati novo obrazovanje, tako da svi možemo biti konkurentni na tržištu rada i kako izgleda raditi i stvarati u takvim uslovima?

U stručnoj literaturi i uopšteno u diskusijama o školovanju i edukaciji najčešće se sreće podela na formalno, neformalno i informalno obrazovanje. U navedenim okolnostima podela i isključivost ovih oblika je neprihvatljiva. Za uspeh na današnjem tržištu rada podjednako su važni, bitno je osvestiti glavne razlike, prednosti i nedostatke  ovih vidova obrazovanja i pronaći dobitnu kombinaciju koja će dovesti do uspešnog prilagođavanja promenama.

Formalno obrazovanje

U pedagoškoj literaturi može se naći veliki broj definicija formalnog obrazovanja. Ono što im je zajedničko je da većina autora pod formalnim obrazovanjem podrazumeva obrazovne procese koji se odvijaju unutar formalno-obrazovnog sistema, hijerarhijski struktuisanog (od predškolskog sistema do fakulteta), koji u svom krajnjem ishodu void sticanju određenih znanja i diploma.

Učenje u formalnom sistemu je zakonski regulisano. Formalno obrazovanje i učenje su najčešće propisani pravnim aktima. Znanja i veštine se stiču prema planu i programu koji je unapred prilagođen i koji u manjem stepenu obraća pažnju na individualnost pojedinca. Znanje se usvaja postepeno i u skladu sa uzrastom i zbog toga je izdeljeno po razredima i po stepenima (osnovna, srednja, visoka škola i fakultet).   Organizacija, nadzor svake vrste, planiranje i razvoj svih navedenih ustanova formalnog obrazovanja su u nadležnosti određenog ministarstva.

S obzirom na navedenu prirodu formalnog obrazovanja i način na koji je organizovano, ono nije moglo uvek da održi korak sa razvojem novih znanja i potreba tržišta rada. Znanja i veštine stečene u formalnom obrazovanju su često nedovoljna ili se sa teškoćom primenjuju na nove situacije u realnom random okruženju. Na tim ograničenjima se upravo i temelji nastanak neformalnog obrazovanja.

Neformalno obrazovanje

Zbog nemogućnosti formalnog obrazovanja da prati promene u obrazovanju nastale usled ubrzanog razvoja nauke i tehnike, ali i ekonomskih i socijalnih promena, nastalo je neformalno obrazovanje. Kao bitna i neophodna dopuna formalnog obrazovanja, pruža priliku da se pristupi svim onim sadržajima koji u formalnom obrazovanju ostanu nepristupačni ili u potpunosti netaknuti.žŠkola ostaje dominantna obrazovna institucija, ali je jasno da ona nije jedino mesto na kojem se može steći znanje ili razviti neke veštine. U poslenjih nekoliko decenija, a posebno sada pod uticajem promena i zahteva tržišta na pragu 4.0 revolucije, došlo je do širenja neformalnog obrazovanja, pa se čitav niz obrazovnih aktivnosti odvija van formalnog sistema obrazovanja.

Nasuprot formalnom, neformalno obrazovanje nema utvrđen obrazovni program niti zakonske obaveze, nije obavezno već je fakultativno, nezavisno od predhodnog iskustva. Iako je u vezi sa pojedincem i njegovom željom za napretkom, neformalno obrazovanje nije nestruktuirano, poseduje plan i program. U tome se neformalno obrazovanje ne razlikuje od formalnog. Ono gde razlike postoje jesu ciljevi i sveobuhvatnost gradiva.

UNESKO 1972. godine definiše neformalno obrazovanje kao organizovanu edukativnu aktivnost van formalnog sistema, koja ima za svrhu da zadovolji potrebe korisnika, ali i ciljeve učenja.

Bilo da smo svojim radom uključeni u neformalno obrazovanje ili da smo korisnik nekih programa neformalnog obrazovanja kao osnove za lični razvoj i napredak možemo uočiti da su njime uglavnom obuhvaćene različite aktivnosti usvajanja praktičnog znanja tokom neodređenih vremenskih perioda

Za razliku od formalnog obrazovanja, koje vodi do diploma, neformalno se bazira na sticanju konkretnih veština i znanja. Prednost neformalnog obrazovanja u odnosu na formalno jeste njegova usmerenost na tržišne trendove. Neformalno obrazovanje proizlazi iz konkretnog zadatka, jer je njegov cilj da osobe koje mu se podvrgnu osposobi za konkretne poslove i podigne njihovu konkurentnost na tržištu rada. Samim tim, ono je usmereno na aktuelne i relevantne veštine, za razliku od formalnog obrazovanja koje se umnogome bazira na građenju teoretske baze.  Program neformalnog obrazovanja je fleksibilan, stoga, i prilagodljiv ciljnoj grupi sa jasno definisanim ciljevima i ishodima

Neki od primera neformalnog obrazovanja su: obrazovne aktivnosti u okviru izviđačkih programa, omladinski kampovi, razmene, različiti seminari, treninzi i kursevi koji imaju za cilj razvoj važnih društvenih stavova i vrednosti, ali i sticanje konkretnih znanja i veština (projektni rad, timski, komunikacijske veštine…)

Ponuda programa neformalnog obrazovanja poslednjih godina prati zahteve tržišta i sve je vise programa neformalnog obrazovanja. Potrebno je sagledati lične afinitete i potrebe i uskladiti ih sa ponudom ovog tipa obrazvanja. Predavači u okviru neformalnog obrazovanja moraju biti stručne i kompetentne osobe i njihova uloga nije samo da predaju polaznicima već između njih mora postojati razmena iskustva, veština i učenje kroz praktičan rad. Nužna je usmerenost na proces ne samo na krajnji rezultat. Porast ponude neformalnog obrazovanja doprinosi shvatanju njegove važnosti, ali kako bi se taj razvoj nastavio treba izbeći takmičarsku atmosferu  i uspostaviti partnerstvo izmedju različitih organizacija koje se bave neformalnim obrazovanjem, kako između njih samih, tako i sa formalnim institucijama, nadležnim ministarstvima, jedinicama lokalne samouprave. Samo na taj način će se sprečiti eventualne zloupotrebe u oblasti neformalnog obrazovanja, što može biti jedan od njegovih nedostataka.

Najveća prednost neformalnog obrazovanja što ono može i treba da traje tokom čitavog života i to što je zasnovano na principima celoživotnog obrazovanja.

Informalno obrazovanje

Treća vrsta obrazovanja, koju ne bi trebalo mešati sa neformalnim, jeste informalno obrazovanje. Ono zapravo pripada neformalnom obrazovanju, ali ga ne treba izjednačavati sa njim.

Informalno obrazovanje su sva ona učenja iz iskustva koja stičemo u svakodnevnom životu (učimo u porodici, na poslu, u razgovoru sa kolegama, u slobodno vreme…). To je ono što naučimo bez jasne i svesne namere da neko znanje usvojimo.

Ključna razlika između informalnog i neformalnog obrazovanje je namera. Informalno obrazovanje se dešava nesvesno, dok je neformalno obrazovanje najčešće vođeno osvešćenim i definisanim ciljem. Informalno obrazovanje počiva na našem iskustvu, koje se dopunjava znanjima i veštinama stečenim neformalnim obrazovanjem, kao i širom slikom, koju daje formalno obrazovanje. 

Može se reći da je informalno obrazovanje doživotno, da nema prekide, da zavisi od lične motivisanosti i radoznalosti, sklonosti istraživanju, uslovljeno je našim socijalnim kontaktima i okruženjem. Ova vrsta učenja s obzirom da je iskustvena pruža mogućnost da se premosti jaz između škole i života. Ali i informalno obrazovanje ima svoje loše strane, može se desiti da mladi ljudi od svoje okoline usvoje negativne stavove i vrednosti. Zato je bitno da se prepozna značaj informalnog obrazovanja- učenje putem gledanja filmova, serija, poseta muzeja, bioskopa, čitanja knjiga, časopisa, slušanje muzike i da se informalno obrazovanje mladih, koliko je moguće, usmerva podsticajima formalnog i neformalnog obrazovanja.

Navodeći ključne razlike između formalnog, neformalnog i informalnog obrazovanja, jasno je da su za uspeh važna sva tri.  Lični afiniteti i navike igraju značajnu ulogu u izboru svakog pojedinca, a kako bi se sa uspehom nosili i izazovima koje nose promene moramo biti spremni da usvojimo koncept celoživotnog učenja. To podrazumeva spremnost da se, i kada se završi formalno obrazovanje, znanja i sposobnosti nadograđuju kroz raličite vidove neformalnog obrazovanja kako bi bili konkurentni na tržištu rada u budućnosti.

“Svrha obrazovanja je da omogući učeniku da razume svet oko sebe i svoje talente, da bi postao ispunjen pojedinac i aktivan građanin” Ken Robinson