Kako da razmišljate kao pravi novinar

Kada sumnjate – a uvek biste trebali da sumnjate – evo kako da procenite kojim „činjenicama“ možete da verujete.

Dobijanje informacija danas je lako poput otvaranja pregledača na računaru ili telefonu, unošenja pitanja i čekanja u nanosekundi da se učita dugačka lista veza. Ove web stranice obećavaju da će odgovoriti na vaše pitanje. Ali zapravo, možda nisu toliko pouzdane. Šta u tom slučaju uraditi?

Da bi se utvrdilo koja je lokacija verodostojna, a koja ne, treba posla. Provera tih informacija ipak nije nemoguća. U stvari, to je ono što svaki dobar novinar svakodnevno radi. A studenti i drugi ne-novinari mogu učiti iz metoda koje novinari koriste da bi utvrdili istinu onoga što čitaju i čuju.

Mnogo je ljudi koji sebe nazivaju „novinarima“. Ono što dobrog novinara razlikuje od lošeg ili lenjog često je ono gde oni dobijaju svoje informacije. Dobri reporteri uvek traže „meru“ – nove informacije ili nova tumačenja postojećih podataka. Za njih je informacija bezvredna ako se zasniva na lažnim ili pogrešno protumačenim podacima.

Da bi verifikovao novu tvrdnju, izveštač kontaktira stručnjake u vezi sa tom temom. U novinarstvu su takvi stručnjaci poznati kao „izvori“. Ovo je možda naučnik koji je otkrio nešto novo u laboratoriji. Ili može biti svedok zločina. Što su neke tvrdnje čudnije ili kontroverznije, izveštaču će možda biti potrebno više izvora.

Samo zato što ste nešto pročitali – ili čuli kako neki naučnik nešto govori – ne znači da treba da poverujete u to. Reporteri se uče da postavljaju pitanja, a zatim potvrđuju sve činjenice koje mogu. Zapravo, pre ili kasnije svaki mladi izveštač čuje: „Ako vaša majka kaže da vas voli, ne verujte ako ne možete dobiti potvrdu iz najmanje dva nezavisna izvora.“ Ta linija treba da nas natera da preispitujemo sve! Novinari su skeptici. I ti bi trebalo da ostanu.

Koliko možete biti sigurni?

Neke stvari je relativno lako proveriti. Ako želite da vidite ko je pobedio u fudbalskoj utakmici, konsultujte semafor. Ili možete razgovarati sa ljudima koji su gledali utakmicu, onima koji su igrali u njoj ili zvaničnicima lige.

Ali malo je stvari toliko crno-belih kao ko je osvojio utakmicu.

Ako postoji šumski požar, kako znate odakle je započeo, kada i kako? Možete da pitate državne zvaničnike, ali oni možda ne znaju. Možete pitati istražitelja požara ili razgovarati sa ljudima koji su bili u blizini požara ubrzo nakon što je izbio. Ali ako neko nije primetio paljenje požara kako se dogodilo, ljudi možda nikada neće znati sa sigurnošću. Oni mogu jednostavno ponuditi špekulacije. Reći da je nešto „možda“ ili čak „verovatno“ pokrenulo da vatra nije činjenica. Dakle, morali biste da kvalifikujete bilo koju izjavu o poreklu vatre.

Šepkulativne reči i fraze su: „možda“, „moglo je“, „verovatno je bilo“ ili „sugerisano je“ da se dogodilo na ovaj način. Kad god nešto nije sigurno poznato (što znači da ni izvori tih informacija ne znaju), novinari će svoju nesigurnost naglasiti upotrebom ovih fraza. One su znak dobrog novinara. Oni su iskreni prema čitaocu u vezi sa neizvesnošću, a ne preteranim tvrdnjama.

Kako da znam da li su takve reči potrebne? Kada razmislim o tvrdnji naučnika, postavljam puno pitanja. Razmišljam da li mogu da verujem toj osobi. Da li je podatke prikupljala lično? Da li je podatke objavila u uglednom časopisu sa recenzijom (što znači da su drugi stručnjaci morali da prihvate podatke kao da izgledaju pouzdano)? Koliko su jake statistike iza njenih nalaza?

Ako mogu da dobijem originalni rad u kojem su nalazi objavljeni, da biste potražili odgovore a pošto niste stručni za tu oblast, preoporučljivo je da se obratite za pomoć spoljnim stručnjacima. To su ljudi koji nisu direktno povezani sa tim istraživanjem. Zamolicte ih da pogledaju papir i daju mi svoje procene.

Reporteri koji nemaju mnogo vremena ili motivacije mogu samo citirati prvi izvor, prihvatajući sve što je rekao kao činjenicu. Ako reporter nije dobio spoljni komentar, čitalac neće znati koliko dobro može verovati osnovnom izvoru. Imajte to na umu kada čitate novinske izveštaje.